Dah Života

“Dah Života” je memoar koji je napisao Pol Kalaniti, neurohirurg, kojem je sa 36 godina dijagnostikovan rak pluća četvrtog stadijuma. Knjiga je podeljena u dva dela i sadrži i epilog koji je napisala autorova supruga. U prvom delu knjige autor piše o svojim zdravim godinama i razmišljanjima o životu, kao i dubokom interesovanju za pitanja života i smrti. U svojoj mladosti, autor je pokušavao da nađe odgovore na ta pitanja u književnosti, i strast za ovim pitanjima ga je vodila do studija medicine i do toga da postane neurohirurg. U drugom delu knjige autor piše o svojoj borbi sa dijagnozom raka pluća.  

Autor je pisao ovu knjigu dok se suočavao sa smrću, tako da u knjizi diskutuje važna pitanja vezana za značenje života. Takođe, piše i o bitnim odlukama koje mora da donese. Suočavanje sa smrću takođe podrazumeva prihvatanje činjenice da budućnost koju je zamišljao i planirao sa svojom ženom se neće ostvariti. Ali tu je i bitna odluka da li treba da se ostvari kao otac u trenutku kad je smrt neizbežna. Autor takođe istražuje odnos između lekara i pacijenta; budući i sam i doktor i pacijent, autor pruža dve značajne perspektive. Autor smatra da odgovornost doktora kada saopštavaju prognozu pacijentima je da budu tačni i da ostave statistiku za istraživačke dvorane, a ne za bolničke sobe. Njegov stav je iskazan u ovim rečima: “Verujem da je neodgovorno da lekar bude precizniji nego tačniji. Oni lažni doktori koji daju specifične brojeve (npr. Doktor mi je rekao da imam još 6 meseci života”): Ko su oni, pitam se, i ko ih je učio statistici?” Autorova humanost i ljubav prema ljudima je iskazana i u njegovom stavu prema svojim pacijentima, prema kojima smatra da ne samo da ima odgovornost da uspešno operiše njihov mozak, već ima odgovornost i da razume njihov um – njihove vrednosti, identitet, ono što im je vredno u životu i ono što može da im unisti život. Bio je posvećen tome da spasi život svojih pacijenata, osecajući krivicu kada ne uspe u tome iskazujući to u sledećim rečima: ”Ovaj teret je ono što medicinu čini svetom i skoro nemogućom strukom: u nošenju krsta druge osobe, nekada se morate slomiti pod tim teretom”. U prihvatanju sopstvene smrti, autor odlučuje: “Moraću da naučim da živim na drugačiji način, gledajući na smrt kao na nametnutog posetioca, ali znajući da čak iako umirem, dok stvarno ne umrem, ja još uvek živim”.

Ovo je tako produhovljena knjiga napisana od strane izuzetnog čoveka, knjiga koju bih preporučila svakom da pročita. Posebno se nadam da će ova knjiga da motiviše buduće i sadašnje lekare da unaprede odnos sa pacijentima i da ih tretiraju kao ljudska bića razumevajući borbu koju neko u suočavanju sa dijagnozom bolesti vodi. Ovaj memoar takodje može da posluži kao inspiracija svima nama da razumemo i živimo život vredan življenja.